Da li je pravi pisac onaj koji piše o svojoj stvarnosti? Svom životu. Ili su to oni koji su najprodavaniji? Oni koji vrište po društvenim mrežama – ja sam najčitaniji? Oni koji na tim društvenim mrežama imaju stotine hiljada pratilaca? Oni koje izdaje Laguna?
Ili su to oni koji dobijaju najprestižnije nagrade u Srbiji, pa i Ninovu? Ili oni koji sred Srbije pišu kao da su holivudski scenaristi. O mafiji koja ubija sred ulice po ceo dan i svaki dan. Po Srbiji.
Ili kao da su Danijela Stil. Po srpskim selima. Da,da, idu i po selima gde plaču nad sudbinom kletom. Svojom. Malo Danijela Stil, malo autobiografija, pa ko voli – nek izvoli. I svi rone suze sa autorkom. Suze rone meso iz kupusa vade. Iz sarme. Mada, mislim da je meso rezervisano za Danijelu našu. Sa sve stilom. Prodavačice. Magle.
Ili pišu novi teoretičarsko zaverenički bestseler istorijskog tipa – Ime ruže… A ne znaju kukavni gde da nađu Tom Henksa, jer je i on trenutno – na ledu.
Pisci koji pišu o svojoj stvarnosti, tj svom životu – jesu sva velika imena svetske književnosti:
- Fjodor Dostojevski je napisao Zločin i kaznu i Zapise iz mrtvog doma koristeći svoje iskustvo sa robije i smrtne kazne koju je jedva preživeo.
- Margerit Duras, Ernest Hemingvej, Čarls Bukovski… Lista je beskonačna.
- Franc Kafka je ceo život pisao o svom stravičnom odnosu sa ocem (kultno Pismo ocu i Proces gde se lik bori sa nevidljivim sistemom – što je metafora za njegovu porodicu).
- Danilo Kiš – kao tipičan primer velikog pisca koji je kao takav u glavu opisivao svoju stvarnost, svoj i život svojih predaka. I zato bio obesmišljen, proganjan i od svojih najbliži, pa završio u egzilu, ali opet – kao veliki i pravi. Pisac.
Ali, da li je pravi pisac koji piše o svom životu i bio je u zatvoru? A nije Dostojevski. I Ima stotine hiljada pratilaca na društvenim mrežama. I među najčitanijim je. I izdala ga je Laguna! Aha!
E pa to ćete morati vi da mi kažete. Jer neko ko je spojio sve ove karakteristike, a nije Dostojevski, jer taj nije imao društvene mreže – postoji. Sred zemlje Srbije. I nije jedan. Ne, boga mi.
Ili još bolje – neka nam odgovore oni koji izdaju njihove biografije iz zatvorskih ćelija iznikle, obezbeđuju im više štandova na Sajmu nego što dotični znaju književnih reči i izraza. Oni neka nam objasne zašto se pomenuti uopšte zovu – piscima. A ne:
Progoniteljima. Progoniteljima svega što je prava književnost. Progoniteljima našeg jezika. Naše pismenosti. Naših vrednosti.
A onda – da li su u pravu oni koji su progonili Danila Kiša da nije pravi pisac jer je pisao o svojoj porodici, savremenicima? Ili je
to
školski primer podlosti umotane u lažnu stručnost. Klasičan pokušaj da se jednim udarcem ponizi ličnost, ospori talenat i obezvredi piščev legitiman bol, a sve pod maskom nekakve „književne teorije”. Naročito – kvazi. A zašto?
To je istovremeno i najgluplja i najpodlija stvar koju neko može da izgovori. Glupa je jer pokazuje apsolutno neznanje o svetskoj književnosti, a podla jer dolazi od nekog bliskog sa jasnom namerom da rani tamo gde ste najosetljiviji – u nečije stvaralaštvo.
A to su i pokušali, kad nisu znali šta će – nazvavši ga plagijatorom. Pa sad kako i jedno i drugo. I pisao o svom životu i plagirao?
Tako i kod mene. S jedne strane oni koji su se prepoznali u mom romanu … kažu da pravi pisci ne pišu o svom životu. Neki drugi – kažu da ne razumeju o čemu ja pričam. To oni koji ne žele da znaju – da su prepoznati. Treći, da samo veliki izdavači prodaju knjige, te ako nisi tu, šta si koji đavo uopšte i pisao. Četvrti – nemaš sto hiljada pratilaca?! Pa ti nisi normalna. Lako je napisati, kažu – a kako misliš prodati?
Pa još kažu – ti si srca kamenoga! Moolim?! Zato što pisati o najtananijim osećanjima hirurški precizno i rečito, znači nemati srca? Novonormalna teorija za današnji svet koji – ne ume da govori. Nema dovoljan fond reči a kamo li značenja. E tu su nam pomogli ovi odozgo pomenuti. Ovi što raubuju tuđe citate, a svoje grehe peru kroz opšte narodno slepilo, da ne kažem – glupost.
A jel’ stvarno ne znamo šta je, da ne kažem ko je – pravi pisac. Pa zato „čitamo“ pogrešne. Lažnjake. Skaradnjake.
Ili, što je verovatnije: plašimo se.
Premrli od straha. Od istine. I jedni i drugi i treći.
Od ogledala.
Ispravnih. Dijamantskih. Ne krivih kao na društvenim mrežama, gde se pratioci i prijatelji – kupuju. Takvo ogledalo, ovoga puta – moje, vidi da se u velikim izdavačkim kućama pa i sajmovima nalaze politički korektni, a to znači i – antisrbi i negativni heroji. Oni se sponzorisano izlažu, da ne kažem uopšteno – štancuju na sve strane i nude kao uzor. Bukvalno! I nije mi za mlade – sve što leti to se jede, nego mi za matore koji kažu da se dive – iskrenosti i stavu jedne robijašice koja meni se čini nije ni to. Pre bih rekla da je obična jajara. Po srpski.
Pa i mafija ima svoj kodeks. Ne bi se tako prodavala po vašarištima i od sebe pravila cirkus. Ni mafija. A ako je neko po vokaciji – klovn, naravno da se uklapa u narativ:
Progoni! Vuci za rukav. Iskači iz svakog ugla. Pričaj ono što drugi vole da čuju, pa makar su to tuđi citati. Svetskih pisaca. Pa kad vam bivši robijaš kaže na mrežama – da mu je bilo teško što ga jedno dete sa ulice laže, onda vi vidite gde smo. I šta smo. I kad vidite komentare ispod tih reči:
„Bravo kraljice. Ti si posebna žena. Ne daj da te lažu!“
Pa šta reći, kad ispod tekstova o uništenju našeg jezika, tragedija na sve strane – ne stoji ništa! No koment.
Plači Srbijo među šljivama, ali – kupovnim!
Najveća književna laž: „Pravi pisci ne pišu o svom životu”! Ali i – tragedija.
Najveća podvala je i da su veliki izdavači merilo vrednosti književnog dela, a o nagradama da ne govorim. Obzirom kako se dodeljuje Ninova nagarada, gde je npr Basara dobija, a koji nam je je bio i ambasador, a da je, eto, iz mog kraja, zamolila bih da se dotična počne zvati – ninovača. Mada, nije ni to toliki problem. I nemojte mi sad o Nirvani i ostalima koji su samo pod dejstvom nečega i stvarali… Nemojte, jer frontmen Nirvane je sam pao, sam se ubio, a ovi naši – ubiše nas, dok su padali. Na dno!
Svakako, ako bismo primenili to pravilo, da pravi pisci ne pišu o svom životu, morali bismo da spalimo istoriju svetske književnosti. Najveća dela čovečanstva su nastala upravo iz utrobe, krvi i biografije autora, čak i kada su upakovana u fikciju.
Ali ti velikani nisu imali nas da to sve – sjebemo!
Tako da – ko se pronađe u mom romanu „Progonitelj“ – sam je kriv. Jer, kao i svi pisci na svetu, ja sam beležila svoje ili tuđe iskustvo, to jest – istinu. Imaginacija jeste deo umetničkog spisateljstva, ali, ni slučajno – izmišljotina.
Konačno – roman Progonitelj je durbinsko viđenje našeg mikrosveta: u porodici, na ulici, iza ćoška, među prijateljima a boga mi i – neprijateljima. Da ne kažem – progoniteljima. I namenjen je svima – koji se osvrću. Koji ne žive da bi hodali, pa i preko – mrtvih. Pa i onim mlađim, koji se osvrću – unapred!
A boga mi i progoniteljima, da se osveste na vreme.
Možda ovaj roman uzmu da čitaju kao progonitelji, a onda – iz pročitanog shvate nešto od čega ih znoj oblije. Shvate da i nad progoniteljem ima – progonitelj! Pa odustanu. Jer, ko bi očekivao da je progonitelj … Hmmm…
Sa ovim romanom padaju sve teorije, a boga mi i maske. Sa najviše planine u najdublju vodu.
Ko je progonitelj?
U romanu Progonitelj, ja sam sasvim otvoreno i bez zadrške opisala našu trenutnu stvarnost. Zato moj roman jeste društveno angažovan i sve naziva pravim imenom. Pa i progonitelja.
Moj glavni junak je – junakinja. Žena kojoj se dešava ono što i mnogim ženama današnjice. Ono što se na sudu ne dokazuje, u priče ne staje. Zato je moj roman upakovan u magiju, poeziju. Da se lakše proguta. Da se lakše osvesti i naoruža. Svaka žena koja ga pročita.
Da kad se jednog jutra probudi i shvati da je igrala pogrešnu ulogu na pozornici života, da nauči drugu. Ulogu. Ne da legne i da umre. Nije istina da književno delo ne može da vas nauči, obuči, osnaži. Već da to rade na svakom ćošku iznikli – pseudo – psihijatri a i ovi obučeni ništa o čoveku – ne znaju! Zato je Šekspir najveći psiholog i to ne samo među književnicima.
Roman nije zabranjen za muškarce, to da se zna. Naprotiv. Možda nešto i oni shvate, što im je bežalo. A bežalo je i jednim i drugim – da su postali pacijenti. Pokusni kunići. U istom kavezu nahuškani jedni na druge. I ni jedno, ni muško ni žensko ne pokušava da iz kaveza izađe, već da uništi onog drugog.
Pa tako i
kako okolina uživo, tako i internet sudstvo, ne prašta poziv na osvešćivanje i ne daj bože – oslobađanje. Kao što se u ratu i haosu strada najviše zato što svi čekaju da dođe do njihovih vrata, nema solidarnosti ni ič, tako se i sada na stub srama postavljaju žene, kao veštice spaljuju bez šibice i slame, ako li samo pomisle da pokažu prstom u svoj problem. U to da su kada su već odgajile decu, a boga mi i muža, sahranile roditelje – da postaju meta za odstrel. E tu kreću rasistički komentari okoline, jer su se dotične okomile na porodicu i decu koje su prema božjem zakonu – dužne voleti. Čitaj trpeti.
A gde je taj božji zakon koji to nalaže? Osim ako misle da je novoustanovljeni evropski zakon kod nas – u stvari – božji. A koji je to bog napisao zakon koji nalaže udaljavanje iz rođene kuće ostarelog roditelja ili bake, zato što ne ustaje iz kreveta, ima depresivne i suicidne misli, pa se pokatkad i požali – potomku? Ometa ga. Koji bog? Koji bog nalaže našoj vlasti i izvršnoj i zakonodavnoj da taj “božji zakon” sprovodi?
Moj drug sudija je godinama izbegavao da sudi u postupcima nasilja u porodici, jer je u maloj sredini video isključivo zloupotrebu tog Zakona. Mada, kakava je to zloupotreba kada se po zakonu sudi. Zakon lepo kaže da je pominjanje bolesti ostarelih i bolesnih – čista ucena spram potomaka im. I tačka. A zašto, konačno?! Ne budimo naivni! Zbog nekretnina, para… Tako pojedini iznuđuju “nasledstvo”. Ko bre, da čeka da mu majka umre pa da nasledi stan? Eto. Rekoh. A šta sve znam sa terena, jer sam radila i na sos telefonu – ne želite da znate. Kao što ni za ove priče uopšteno – nema slušalaca. Pre će da slušaju, a boga mi i da čitaju “težak” život bivših robijašica i rijaliti – igračica.
A prave životne priče koje i sami preživljavaju, u stvarnom, a boga mi i internet okruženju, dočekuju salvama uvreda. Mržnje od koje se srce ledi. Na račun iznosioca ovakvih problema. Jer im okreće prst u ranu. Ili u oko. Isto je. Presuda – spaljivanje veštica. Kažem vam – nema tog suda ni prava, ni slušaoca, dobrovoljca bar koji će majku koja je iznela ovakve tvrdnje, a protiv svoje čeljadi, posmatrati osim – kroz nišan. I eto nam ga evropski zakon o zaštiti porodice i dece.
Kad rekoh zakon, pa to se i htelo! Evropskim Zakonom. Da se rasturi srpska porodica.
Eto nam ga i jedan tragikomičan primer – da ne kažete da sam pristrasna.
Čujem ovih dana, jedna mlada žena sa sela, prijavila muža za nasilje. Policija ga odvela na mesec dana iz kuće, po Zakonu, a ona posle par dana zove policiju da dopuste mužu da uzme decu, jer nema ko da joj čuva decu, dok ona skokne – dograda! Policajac joj kaže da je ona tražila zabranu prilaska, a ona kaže – ma odvešću ja decu kod njega…
Eto sprdnje al’ preko kože pravih žrtava. Što se i htelo. Ovim zakonom. Eto kako Mali Perica zamišlja nasilje u porodici. A ko je ovde Mali Perica…? Progonitelj?!
Moj sajt – pa ja ovde stvarno prodajem svoju knjigu, ne po ćoškovima:
Roman „Progonitelj“ možete kupiti na ovom sajtu tj – klikom na link:
https://progonitelj.rs/?product=roman-progonitelj-autora-olivere-kovacevic
Proverite i polje – spam, ako vam potvrda o kupovini nije odmah stigla u Inbox
