Kako je nastao roman Progonitelj? I ko je progonitelj u Progonitelju?
(Roman Progonitelj sam posvetila mojim roditeljima. Koliko su oni moji roditelji, toliko su i znamenite ličnosti pa tako i dospele u Zbornik znamenitih ličnosti ovog dela Srbije. Kao takvi, jesu zaslužili da im se ne samo imena već i dela pomenu i ovom prilikom.
Ova posveta je, kako i treba da bude, svojevrsno podsećanje, koje život znači i životom zrači. Posvetom, podsećamo sve mlađe naraštaje da život i svet nije od njih nastao. Da postojanje duha naših starijih jeste – uslov njihovog postojanja. Njihovog života. Naših života.)
Ko progoni, a ko je progonjen?
Ko se prepozna — sam je kriv
Iako nisam pristalica larpurlartizma, to jest stvaranja umetnosti radi umetnosti, još manje sam ljubitelj biografija i autobiografija u umetničkim književnim delima. Znači Progonitelj biografija nije, autobiografija još manje ali – život jeste. Nečiji. Kako je to istina, tako je i ovo – ko se pronađe u mom romanu Progonitelj – sam je kriv.
Tačnije, ja sam kao i svaki pisac književnog dela u užem smislu, hroničar svoga vremena. Svaki pisac na planeti u svoje delo unosi proživljeno, svoje ili tuđe iskustvo. U koji će ga okvir staviti i na koji način, to je umetnička sloboda. Zabluda je misliti da je čak i naučna fantastika, fikcija u širem značenju reči.
Kao i basne, bajke uostalom. Zar neko stvarno misli da su to izmišljene kategorije!
Kao novinar, bloger, pisac i pesnik, ja sam i u romanu Progonitelj, sasvim otvoreno i bez zadrške opisala našu trenutnu stvarnost. I to iz ugla mene – blogera koji već godinama tu istu stvarnost beleži u stotinama svojih postova – sa pozicije borca za ljudska prava. Od kad znam za sebe, takva sam bila i ostala. Bila saradnik i na SOS telefonu. Zato moj roman jeste društveno angažovan i sve naziva pravim imenom. Pa i progonitelja.
Jer, u našoj trenutnoj stvarnosti je – opšta konfuzija. Da ne kažem iluzija. Matriks. Zamagljuje se i relativizuje – sve! Ko je progonitelj a ko progonjeni. Ko je psihijatar, ko pacijent. Ko učitelj, ko je đak. U veštačkim uslovima izniklih novokomponovanih učitelja života, ne zna se ni osnovno – Ko dete, ko roditelj. Ko odraslo dete, ko i dalje odrasliji – roditelj.
Tako da nekadašnja otvorena vrata u školama gde učenici nose dnevnike – postade naša zbilja.
Porodilo se sponzorisano razaranje našeg ljudstva, čoveštva, normalnih međuljudskih odnosa, kvazi zaštita – porodice i dece, a sve uz neizdrživu buku do sad nepoznate frekvencije – reklamiranja novonormalnih a nikom normalnom, prihvatljivih – vrednosti. Pa tako i
Novonormalnih značenja starih reči i izraza:
Snaći se, sada znači – leva ruka desni džep
Biti razuman – nemati srca
Biti praktičan znači- samo lična korist
Jedan je život sada znači- boli te uvo za druge
Iskoristi priliku – otimaj
Živi punim plućima – i zatvor je za ljude
Ja to iz principa, sada znači – zbog para
Poslovica – budali ne maši, gubi značenje, jer danas – budale mašu nama.
Poslovica oko za oko zub za zub, dobi novu, razornu dimenziju:
Lupio si dete po guzi, lupićete kad odraste – po glavi! OKO za oko, zub za zub! Takva primena poslovica – na delu. Kralj je umro, živeo kralj! Na delu. A mi nismo stari Rim, niti svaki otac – kralj, ali Gugl – jeste – majka! Našoj deci.
A ona – ti njega hlebom on tebe kamenom – done nam osvešćenje. Nismo ni verovali da je to moguće. Samo smo čitali o tome, a sada – to živimo. Danas se bez zazora – Zamenjuje Žrtva za Dželata… U školi se uči da nije bitno ko je koga, već da za svađu – dvoje, potrebno je! Dakle sukob poslovica. Jedan na jedan, pa ko koga.
Nekadašnja žrtva za druge, postade slabost i poziv – na odmazdu. Te ono – ni jedno dobro delo ne prođe nekažnjeno, dobi u današnjici, brutalno pokriće.
Pa kako drugačije kad nova normalnost traži da psihijatar savetuje pacijenta a pacijent – njega, psihijatra. Učenik učitelja, dete – roditelja. Uvede se pojam interakcije iz sasvim druge sfere u sferu zavrtanja preostale pameti nam. Crna, al’ – psihijatrija jeste. Ugrađena u Zakon.
Tako da poslovica – nemoj, pa se ne boj, ode u daleku prošlost naše istorije. U pluskvamperfekat. Sad se to zove karma i veze nema sa normalnim značenjem. Sada stradanje poštenih i normalnih pripisuju karmi, a otpisuju dobra dela. Kao i nedela. I ne zna se šta je pogubnije.
Turbo-internet učitelji, uče našu decu, da je vreme fluidno i da ga nemaju zašta poštovati. Naročito tuđe. A da deca ne znaju da u stvari ne poštuju svoje vreme koje uprkos novim saznanjima o fluidnosti – brzo i nepovratno protiče. A deca misle da nikada neće. Proći. Njihovo – vreme. Rekli im da je fluidno, al’ nisu objasnili, jer ni ne znaju šta to znači. A rugaju se mudrosti, jer je – njeno vreme prošlo. Kažu, važno je Sad a ne nešto od pre trista godina. Tako kažu, a misle na svoje starije. A ne znaju da ljudski vek nije slonovski i da je tragično što to – ne znaju.
I nije mi što se zamenjuju teze, nego ljudski organi – nešto na m, za bubrege. Svakodnevno. Kao kad vam, svako malo na internetu izleti vest i to svaka dva minuta, da penzionerima sleduje trinaesta penzija a kada otvorite, vidite da se to dešava u Švajcarskim Alpima ili u Andaluziji… u najbljem slučaju. A uvek je druga lokacija. Samo – ne Srbija.
I stavljaju u naslov – Šok! I znak uzvika – interpunkciju u naslovu.
A neki mi – misleći i ne dajući, svako jutro razmišljamo dal’ se budimo u rijalitiju, skrivenoj kameri ili – se uopšte ne budimo. Možda sanjamo.
I ko veruje da takva sadašnjost a u kojoj žive i moji junaci, može da sa sobom ne donese – nasilje, smrt. Triler! Stvarnost, gde niko nema odgovornost ni za svoj život, a ne daj bože, za bližnjeg mu. Jer, moraju da rade, gledaju od čega leba jedu, i ne bave se, kažu, politikom. Za to je, kažu, zadužen neko drugi. Da misli.
I šta je moja glavna junakinja u takvoj stvarnosti, rešila? Da kaže – ne, i da preživi! Da joj pucaju u srce, a ona – ne iskrvari. Da nasilje i smrti oko sebe, zaobiđe dubokom krivinom, al’ da hoda jedinom mogućom – pravinom. Kako? Tako što je uzvratila! Jer je shvatila:
– Ako ti neko siše krv i lomi krila, ubeđuje te da si za sve kriva, sakrićeš krila i biti ono što nikad nisi bila – Beskrvna! Da bi – preživela!
Iako su moji prvi spisateljski radovi objavljeni kada sam bila učenica četvrtog razreda osnovne škole, ozbiljnom pisanju sam se posvetila mnogo kasnije. Razlozi su razni ako ćemo da komplikujemo, a samo je jedan, ako ćemo pošteno. A taj je – da sam ja žensko. I to – vrlo racionalno, iako maštovita. To mi je dalo uvid u stvarno stanje stvari kada je pisanje ozbiljne književnosti u pitanju.
Te dve moje osobine krajnosti, složile su kockice i rešile kao jedna duša da ću se ja posvetiti pisanju romana kakvog sam želela, onda kada završim porodične obaveze. Šire i uže porodice. Jer, ozbiljno pisanje je samotan posao. Nema usputnog pisanja romana dok se krčka sarma, deca vode u školu, pa na časove stranog jezika, ide se na roditeljske sastanke… Pa ni onda kada vam roditelj zanemoća, padne u postelju… Kada vas zovnu iz policije da vam saopšte da ste izgubili jednog od roditelja a iz bolnice, za drugog…
I kad sve to obavite, potrudite se da nabavite najbolje tehničko pomagalo da biste stigli da napišete sve što vam se godinama nakupljalo neiskuljalo. A kuljlalo je u naletima.To ruka ne stiže, već jako brz i potkovan – lap-top.
Eto da pozdravim našu decu koja misle da neki nismo imali struju tokom odrastanja, i da zato što nismo – cet generacija, ne smemo da im diramo njihovu stvarnost. Čitaj – elektronske uređaje.
Žao mi je – ali baš ovo vreme ja naše vreme. Moje vreme. Sačekalo da se predstavi dok smo mi odgajali pomenute. Sačekalo Nas koji imamo žestinu i brzini misli, koje samo ovo doba može da isprati. Tako da dođe i mojih petnaest minuta. Pet mi je malo. Malo je za nekoga ko nije prihvatio ili-ili. Porodica ili talenat. A mnogo za nekoga ko je hteo oboje. I sačekao da dobije. Oboje.
Tema Labudovog jezera koja prati moje izlaganje je samo umetnička metafora koja oslikava moju obeleženost. I od Boga ali i od ljudi. Kažu da kada je čovek miljenik Boga, jer mu je poverio neki dar, onda je i – đavolov. Miljenik. A da ima muzika o crnoj ovci ili beloj vrani – bila bi uvrštena. Ali nema, sva sreća.
Ako princa Zigfrida doživimo kao talenat za pisanje koji je hteo mene, a i ja želela njega, a da se skupila sva sila realnog života, pa i lažnjaka, da ga od mene odvoji, pa još kad imamo saznanje da se labudovo jezero u različitim interpretacijama različito i završava, srećnim krajem ili tragičnim, dobijamo odgovor i na sledeće opšte pitanje:
– Da li je talenat dar ili prokletsvo? Oboje! Ne možeš protiv njega ali drugi mogu da ga okrenu protiv tebe.
I kada vam kažu da je talenat za pisanje samo deset posto napisanog, a ostalo je rad, rad i samo rad – lažu, lažu i samo – lažu! Osim ako ste već mrtvi, a talentovani. Onda povlačim reč.
I evo šta još pod moralnom i pravnom odgovornošću imam da kažem:
Talenat nije lična kategorija. Zato što kada ispišem delove romana,
pa prespavam, ja sutradan – pojam nemam ko je to napisao. E sad ako se to zove talentom, onda je talentovan neko ko je
kroz mene govorio. I ko me je za sto prikovao. Da pišem.
Zato vam kažem, ja dan – danas ne znam ko je ovde progonitelj. Dok ne pročitam napisano. Pogotovo što u svakom romanu ima više logike nego u stvarnom životu.
Jer, stvarni život je osvešćenje.
Pa pošto ja živim u stvarnom životu, a ne u svom romanu – POGLEDAJTE KLIKNUVŠI NA LINK:
RADIJSKO PREDSTAVLJANJE ROMANA PROGONITELJ I INTERVJU AUTORA, NA LINKU – KLIK NA LINK ISPOD:
Roman „Progonitelj“ možete kupiti na ovom sajtu tj – klikom na link:
https://progonitelj.rs/?product=roman-progonitelj-autora-olivere-kovacevic
Proverite i polje – spam, ako vam potvrda o kupovini nije odmah stigla u Inbox
